Sedmi tekst

EUKLION:  A što ja zgriješih, što ti skrivih, mladiću,

      da si meni i mom rodu napravio takvo zlo?

LIKONID:  Bog je htio da poludim za tim zlatom!

EUKLION:  Kako to?

LIKONID:   Priznajem, posrnuh! Znam ja da počinih težak grijeh,

                   zato, evo, dođoh, s vrelom molbom da mi oprostiš!

     (…)

EUKLION:  Ne volim kad ljudi čine zlo, pa mole oproštaj!

                    Znao si da nije tvoja, zašto si je dirao?!

LIKONID:  Ma baš zato što je drsko dirnuh, sad je, priznajem,

                  od sveg srca želim!

EUKLION:  Ti nju? Protiv moje volje? Što?

LIKONID:   Ne, bez tvoje volje ne! Al ja nju moram imati!

                   A da će i biti moja, Euklione, vidjet ćeš.

EUKLION:  Ma odvući ću te na sud, tužit ću te, ako je

                   odmah ne vratiš!

LIKONID:  A što to?

EUKLION:  To što si mi ukrao!